Search

Normalan život

Priručnik za proteste (PDF)

Kao razočarani učesnik brojnih protesta i demonstracija, počev od martovskih 1991. do petooktobarskih 2000. godine, a povodom protesta ‘’Protiv diktature 2017’’, odlučio sam da ”sastavim” ovaj priručnik, brošuru. Ne da ga napišem – da sastavim! Preuzmi brošuru u PDF:

PRIRUČINIK ZA PROTESTE

Ukoliko je neko zainteresovan ili baš i nije, ali je u taku mogućnos’ da finansira štampanje ove brošure, rado bih mu prepustio sva autorska prava i sve što uz ta prava sleduje!

Ko zna, možda uz ”vlasništvo” nad autorskim i drugim pravima sleduje i nagrada u vidu višemesečnog odmora u miru nekog istražnog zatvora!?

Kako bilo, ko nije preuzeo PDF izdanje, evo kako to otprilike izgleda: Continue reading “Priručnik za proteste (PDF)”

Advertisements

Srećni praznici!

01. novembar 1988. Trst. Italija. Prvi i na žalost poslednji put sam došao u ovaj grad da bih kupio farmerke, patike Starke, neku majicu… Čuveni Ponte Rosso, pust, prazan, nigde žive duše. Tek po neki prolaznik. Kakav zajeb! Niko mi nije rekao da je u Italiji 01. novembra nekakav praznik. Sve radnje su zatvorene. Ništa nisam kupio dok me nije presrela neka baba na ulici. Pokazivala mi je rukom da krenem za njom i mrmljala nešto, pola na italijanskom pola na srpskom. Odvela me u neku šupu gde mi je prodala nešto krpica, tek da nisam bez veze dolazio. Bar sam u miru šetao i video kako izgleda Trst, kada je tako pust…
 
14. april 2017. Srbija. Veliki petak – državni praznik. Ulice su pune, sve radnje rade. Praznik je samo za javni sektor i to naravno, ne baš za sve. Ti koji i danas rade će dobiti poprilično uvećanu dnevnicu za rad na državni praznik, kao utehu što i oni ne odmaraju danas, jer takav im je posao. Neke službe su jednostavno uvek neophodne.
 
Ne znam kako je u velikim privatnim firmama, sa stranim vlasnicima danas. Takvih u mom kraju nema. Domaće krvopije ne znaju za praznik kada su njihovi zaposleni u pitanju. Bez obzira što njihove usluge na dan praznika i nisu baš tako neophodne. Kod njih nema prazničnih dnevnica, naravno. Jedva da ima i ono malo što bi se tek moglo nazvati platom.
 
Jedan mladić žuri na posao i psuje. ”Baca kletve” na svog gazdu i njegovo zastupništvo ”Stihl” kosačica, trimera i druge tehničke robe i alata. Poželeo je gazdi za Vaskrs da se zapali zajedno sa svojom radnjom. Budala. Traži od Boga ono što i sam može da uradi, pa onda nije ni čudo što se Bog neće ni osvrnuti na njegove praznične želje. Ni Bog, ni gazda…

Pravedna raspodela – mit ili negde to i može?

Sasvim ordinarna priča. Otud ne vidim razloga da mi ne verujete na reč da nije izmišljena.

Kaže čovek, radi kod gazde, privatnog preduzetnika, kojem posao donosi dnevni prihod od oko 6 miliona dinara bruto i kune se da gazdi posle odbitka troškova, ostane polovina od toga – tri milona dinara dnevno! Došlo mu, kaže, jednom prilikom da pokupi dnevni pazar gazdine firme koji mu je bio na dohvat ruke i da pobegne negde u tri lepe…

Govornik, kako sam primetio, inače i nije bio nezadovoljan svojim statusom u firmi. Radi po ceo dan, šest dana sedmično, ali ima dva besplatna obroka i platu od 40.000 dinara mesečno. Redovno, svakog prvog u mesecu. Minimalac (pola plate) preko računa – naravno, i ostalo “na ruke“. Radi nešto teži i zahtevniji posao, tako da ima “maksimalnu platu“ u firmi u kojoj ostali zarađuju od 22.000 do tih 40.000 mesečno. Kako je u drugim firmama, glasno razmišlja on, njemu je još i odlično…

Gazda je, kaže, “sposoban“ i dobar čovek. Ne maltretira radnike. Počeo je od male radnje, a sada ima “čitavu industriju“ i non-stop se širi… i dalje!

Ne setih se na vreme da ga pitam zašto je onda poželeo da opljačka takvog čoveka i zašto bi onda bežao negde “u tri lepe“. Tok misli mi je prekinuo brat od ovog “zadovoljnog radnika“:

  • Dobro je tebi, dobro nego šta. I moja porodica će sada da živi neko vreme od 40.000 dinara mesečno. Meni isteklo dve godine u firmi i više ne mogu da mi produžavaju ugovor o radu na određeno vreme. Sada sam bez posla. Pojma nemam šta ću dalje, ali naćiće se valjda nešto. Inače, moja supruga prima isto kao i ti, 40.000 dinara mesečno, ali ona je diplomirani pravnik, a ti si običan radnik, pa ti vidi. Šta bi hteo? Nije mi samo jasno (obraća se meni), kako ova država dozvoljava gazdi da i diplomiranog pravnika prijavi na minimalac? I ona ostatak dobija “na ruke“.

Sležem ramenima nemoćno. Više me zanima priča ovog prvog brata.

  • I, znači gazda širi posao? Nije mu dosta? Pa šta radi sa tri miliona dinara dnevno?
  • Nemam pojma. Ne vidim da se nešto razbacuje ovde. Znam da ima jahtu u Budvi, ali nije neka baš luksuzna. Vozi i auto od 200.000 evra. Eto, da se zna. Mislim, nije da mu auto od 30.000 evra ne bi bio dovoljno dobar, ali to više i nije auto već statusni simbol. Da se zna! Dva meseca godišnje provede negde po inostranstvu, provodi se, uživa i to je to.
  • Znači, on dnevno zarađuje onoliko koliko izdvaja za sve vas ostale radnike na mesečnom nivou?
  • Tako nekako…
  • A da on vama podigne plate četvorostruko, onda bi se kretale od 100.000 do 160.000 mesečno po zaposlenom? U tom slučaju bi vi svi radili za vas, sve zaposlene radnike u firmi 5 dana mesečno, a ostatak meseca bi radili za gazdu koji bi i dalje imao nenormalno visoka primanja u odnosu na svoje radnike, jel’tako?
  • A što bi on nama dizao plate? Nije lud. Ko smatra da će mu na drugom mestu biti bolje može da ide, slobodno…

Continue reading “Pravedna raspodela – mit ili negde to i može?”

Stephane Hessel – Pobunite se (preuzmi PDF)

MALA CRVENA KNJIGA KOJA JE ZAPALILA FRANCUSKU: Pobunite se!

Hessel zagovara nužnost dizanja vlastitog glasa, nužnost borbe protiv svih mogućih eksploatacijskih mehanizama koji, nauštrb prava naroda, rade u korist bezobzirnog bogaćenja manjine. U ovoj brošurici koja ima samo 14 strana u PDF formatu, Hessel poziva Francuze, ali isve ostale da se bore protiv bezobzirne i samožive moći novca i tržišta te da štite socijalne vrednosti moderne demokratije. Iako tek kratka brošurica, ova knjiga je u kratkom vremenu prodata u 600.000 primeraka pa se o njoj s pravom može govoriti kao o izdavačkom i ne samo izdavačkom fenomenu.

Njegova teza bolno je jednostavna: ljudi smo, svi smo jednaki; moramo znati šta nam po tom pravu pripada i, ništa manje važno – ZA TO SE, AKTIVNIM UČEŠĆEM, MORAMO IZBORITI!!!

Preuzmi (ili otvori i pročitaj za 10 minuta) brošuru u PDF formatu:

Stephane Hessel – Pobunite se

Svidelo se nekom ili ne…

Dobio sam mejl od jedne prijateljice. Tekst jeste malo duži, a sadržina polu-privatne prirode, ali kako je u njemu sadržana suština i aktuelne situacije i političkog života i borbe uopšte, a naročito online aktivizma, ipak ću ga preneti u nadi da će ga bar ”aktivisti” slični meni pročitati. A ako ga niko i ne pročita, nikom ništa… tekst upravo o tome i govori…

Zdravo Zorane,

Znaš šta, razmišljala sam da li da ti pišem mejl i jednostavno morala sam. Razumem tvoju iskonsku potrebu da promeniš ovaj kretenski svet u kome živimo, ali plašim se da je to malo izvodljivo. Najiskrenije, na tvom mestu uopšte ne bih izlazila sa svojim imenom i prezimenom u javnost, osim ako nisi željan slave i da budeš onaj koji se rukuje, smeška i tome sl. Drugo, poslednje što sam pročitala “Deca ko deca i vukovi oko njih” je izliv tvoje potpune rezigniranosti. Kome, Zorane, ti bacaš bisere? Svinjama, dragi moj. Ovaj svet se neće promeniti na opštem nivou, već na pojedinačnom, ali sve i da staviš levak u glavu ljudima i da im sipaš, ne pomaže. Isto tako, svaki heroj postaje heroj tek nakon svoje smrti. Do tada je obično izdajnik. Uzmimo kao najsvežiji istorijski primer Zorana Đinđića. Recimo i Milana Tepića. Recimo i majora Zorana Radosavljevića. A “veliki izdajnik” je bio nedavno preminuli general Vladimir Trifunović, koji nije pobio svoje vojnike i koji se oglušio o vojne naredbe. Jaka stvar što su ga abolirali, kad su ga pre toga razapeli na krst. Continue reading “Svidelo se nekom ili ne…”

Velikani sa ono malo duše

Neću mnogo pisati u ovm članku. Samo ću podsetiti na neke od mnogo velikana koje smo imali ili još uvek imamo, a koje nije imao ko da sluša.

Ademir Kenović

Ima li još koga od Vardara pa do Triglava ko nije pogledao ”Ovo malo duše” i shvatio poentu ove lirske drame? Ne znam koliko vas nije pogledalo ovo remek delo, ali znam da mnogi, sem što su se od srca nasmejali u brojnim scenama, nisu shvatili ništa. Kliknite na sliku i pogledajte još jednom.

ovo_malo_duse

Abdulah Sidran

Abdulah Sidran

Ako želite da pogledate još jednom film ”Sjećaš li se Dolly Bell” rađen po njegovom scenariju kliknite na sliku: Continue reading “Velikani sa ono malo duše”

Deca ko’ deca… i vukovi oko njih

Otvoreno – svima – a naročito onima koji neće pročitati ovaj tekst!!!

Napisao sam nešto što su jedni nazvali ‘’proglas’’, drugi ismejali, treći osudili, četvrti molili – iazđi sa nama, uzmi megafon i čitaj to što si napisao na protestima. Ko nije pročitao, a eventualno bi želeo, evo tog ‘’proglasa’’:

https://www.facebook.com/ZAKolumnista/posts/220497461766157

Međutim, moje namere sa ovim proglasom su sasvim drugačije nego što ”na prvi pogled izgledaju”.

Najnovije vesti

Niti sam u protestu, niti pripadam bilo kojoj grupaciji ili daleko bilo političkoj partiji, ali sam ideološki deklarisani LEVIČAR!!! Recimo da sam pristalica ideologije, stavova i principa koje zastupa Jovo Bakić, ali ipak u svemu ovome ja sam samo – Vuk Samotnjak.

A evo koja i kakva je ‘’perfidna’’ ideja i namera Vuka Samotnjaka sa ovim ”proglasom”. Continue reading “Deca ko’ deca… i vukovi oko njih”

Koliko je pameti trebalo da se sve ovo predvidi?

Zaista koliko?

Pamet u glavu deco! Ili kako bi rekli, ko ima oči neka vidi, ko ima uši neka sluša! Sedam dana pre predsedničkih izbora napisan je ovaj članak:

http://narodni-front.org.rs/da-li-je-pred-nama-ukrajinski-scenario-ili-ce-biti-drugog-kruga-izbora/

Zar je trebalo biti genije ili Baba Vanga pa sve ovo predvideti? Takozvane ”Botićoze” Ljubiše Preletačevića Belog su se naravno odricale ovakvog scenarija i jedva pristale da podele ovaj članak na svojoj stranici. Ali nisu hteli da vide koliko je ubačenih ”neprijateljskih elemenata” u njihovu ”bezbojnu” revoluciju koju su uspešno sproveli. U tom gore navedenom članku lepo piše – neće Botićoze izazvati nemire, ali hoće neki koji će se kao Botićoze predstavljati!

Nema drugog kruga – ima uličnih protesta, to je bilo jasno i to je tako izrežirano i ne pita se narod o tome ništa. Ceo narod, a kamoli pojedine grupacije, zanesenjaci, idealisti ili uplašeni.

Kada dođe do ulice, izađu nevina deca ponajviše, mladi akademski građani, studenti, budući intelektualci, ali bez životnog iskustva da bi znali šta ih sve na toj ulici čeka.

I naravno, prvi dan protesta i eto ti velike sramote koja se toj deci tovari na vrat – a oni ni krivi ni dužni, niti bi im takva gadost ikada pala na pamet. Iscepan je takozvani ”zid plača” sa fotografijama nastradalih 1999. godine.

Ko bi uradio tako nešto? Pa psihički obolela lica ili ubačeni elementi koji treba da destabilizuju Srbiju ili da obezvrede i diskredituju ove proteste i da omladinu Srbije proglase za ”domaće izdajnike i strane plaćenike”. Soroševce takozvane. Zar moj sin ”Soroševac” a ja o tome pojma nemam!?

Roditelji dece koja su sinoć bila na ulici – da li bi vaše dete zaista učestvovalo u ovakvoj gadosti? Da li ste zaista sigurni ili vi ne poznajete dovoljno svoje dete?

Od jutros, na društvenim mrežama i u pojedinim medijima se pojavljuju ovakvi napisi i komentari: ”SAZNALO SE: Vučićev mali kerić Miša Vacić je organizovao cepanje ”zida plača” sa slikama nastradalih od NATO bombardovanja i tako hteo da diskredituje ”Protest protiv diktature 2017”.

Pošto se uglavnom ovaj put obraćam mladima, vi verovatno i ne znate ko je Miša Vacić? Evo to je ovaj, a kada odgledate video izguglajte još malo i sami: Continue reading “Koliko je pameti trebalo da se sve ovo predvidi?”

Nadrealisti – preteča ismevanja Apsurdistana

Nadrealisti – uvek sjajni i surovo duhoviti. Godinama nam već na duhovit način ogoljavaju naš Apsurdistan i lako predviđaju kuda nas naš odnos prema apsurdnom vodi, ali mi smo se njihovim ukazivanjem na probleme kroz ”ozbiljnu zajebanciju” i njihovim ”vizijama” budućnosti uvek samo ”kidali od smeha”, umesto da se prvo nasmejemo, a nakon toga da se duboko zamislimo, stavimo prst na čelo i donesemo čvrstu odluku šta nam je činiti.

Pogledajte ovaj urnebesni video. Nasmejte se, a zatim dobro razmislite.

nadrealisti kupovina diplome

Да ли је пред нама ”Украјински сценарио” или ће бити другог круга избора?

Или и једно и друго?

Прича коју пласира СНС да постоји могућност победе Александра Вучића већ у првом кругу председничких избора, припада оној чувеној збирци ”Што је баби мило то јој се и снило”.

Другог круга председничких избора би извесно морало бити (изузев уколико то не буде спречено изборном крађом) и по свему судећи у другом кругу ће се наћи ”мали Алек” и Лука Максимовић познатији као Љубиша Прелетачевић – Бели. Наравно, све су ово само претпоставке аутора овог текста, али те претпоставке све више можемо видети и код агенција које се баве изучавањем јавног мњења, као и у домаћим и страним медијима.

Једноставно, Љубиша Прелетачевић – Бели је придобио огроман број досадашњих апстинената, као и апсолутну већину гласача млађих од 35 година који су се управо до сада најмање одазивали изласку на изборе, али су на овим решени да узму своје судбине у своје руке. Уз њега су и масе које већ дуже време захтевају промену система власти, а не само промене фигура на државним функцијама, као и масе обесправњених радника и осиромашеног становништва, које су свесне да им повратак старих властодржаца поново на власт неће донети ништа ново ни боље у њиховим животима доведеним до ивице очаја, у овој држави коју све више називају Апсурдистан. Continue reading “Да ли је пред нама ”Украјински сценарио” или ће бити другог круга избора?”

Главни ресурс савременог капитализма су – ДЕБИЛИ!

Какав је идеални потрошач? То је апсолутно необразована будала веселе нарави, која живи елементарним емоцијама, увијек жељна нечег новог. Мало финије речено, то није будала, већ – шестогодишње дијете. Али ако неко са 30 година има психу шестогодишњака, он је ипак будала, ма колико био фин.

„Шта је главни ресурс савремене економије?“
Одговори су различити: нафта, новац, знање… И све остало.
–Не. Главни ресурс савремене економије, је будала. Њему можеш да им подметнеш било шта.

У ствари то није шала већ, “медицинска чињеница“. Покретачи савременог развоја су незнање и мрачњаштво.

Човјечанство је 60-их година ХХ вјека достигло врхунац своје научно-технолошке моћи. Након тога ништа се радикално није промијенило у науци и технологији. Покретачка снага тог развоја била је трка у нуклеарном наоружању. Симбол и апотеоза научно-технолошке моћи био је човјеков лет у космос. У то вријеме најмодернија и најпрестижнија професија била је професија научника. Брадати физичари били су књижевни и филмски јунаци. Дјевојке су их волеле, а филозофски настројени младићи опонашали. Continue reading “Главни ресурс савременог капитализма су – ДЕБИЛИ!”

KO SU AMIŠI ?

Amiši su očit primer da je ljudska agresija pre stvar kulturnog obrasca određene društvene zajednice, a malo (ili nimalo) nekakvog mističnog instikta i zle čovekove prirode. No Amiši nisu jedini koji opovrgavaju rečene pesimistične teorije. Ima još kultura koje su sasvim nenasilne kao npr. Zuni Indijanci, neka plemena u Indiji i Bangladešu i drugi.

Po svemu sudeći, čovekom ipak upravlja mozak i nasleđeni geni ma kakvi bili, koji su u krajnjoj liniji proizvod određene kulture.

Zajednica, poreklom iz Nemačke, koja danas živi na severnoameričkom kontinentu (Amerika i Kanada, a manji broj ih je i u Evropi) sledbenici katoličkog sveštenika iz 16. veka Menona Simonsa. Nekadašnji ratari i drvoseče iz Bavarske i drugih delova Nemačke. Zbog svoje uporne i istrajne doslednosti idealima hrisćanske vere, oduvek behu proganjani i tretirani kao sekta koja remeti “harmoniju” tzv. zapadne civilizacije. To je išlo tako daleko da su u srednjem veku čak spaljivani na lomačama! Zbog svega što ih je snalazilo u životu, Menoniti su se krajem 17. veka preselili prvo u Švajcarsku a zatim u Severnu Ameriku.

Fascinantan je njihov otpor civilizaciji ZLA, i njihova postojanost, otpornost i izdržljivost. Pravo je čudo kako nisu pred naletom cunamija, zvanog zapadna civilizacija, potpuno “potopljeni” i istrebljeni. No, ne samo da se njihov broj u raznim delovima Sjedinjenih Država ne smanjuje, već, naprotiv, raste. To je, ipak, relativno mala Zajednica od nekih 500 000 članova, ali sa tendencijom rasta, što je, nesumnjivo “dobra vest”. Najviše ih ima u Pensilvaniji, Ohaju, Indijani, Ajovi, Ilionisu i Kanzasu. Continue reading “KO SU AMIŠI ?”

Još jedna lakrdija prodate države

Za koga važi minimalna plata od 22.620 dinara?

Ukoliko radite po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, minimalna plata od 130 din po satu (mesečno 22.620 dinara) koju su mediji pompezno najavili da će radnici primati od 1. januara 2017. za vas ne važi jer, prema Zakonu o radu, niste zaposleni.

Ipak, kada Republički zavod za statistiku utvrđuje broj zaposlenih u Srbiji, važi potpuno drugačija “računica” prema kojoj ako ste samo jedan sat u nedelji radili, država računa da ste zaposleni.

Poštar na privremenom radu

Portalu Radnik.rs obratio se radnik Pošte Srbije koji kaže da mu je nakon dve godine rada kao poštar u ovom preduzeću poslodavac ponudio ugovor o privremenim i povremenim poslovima i platu nižu od minimalne.

„Imao sam ugovor o radu na određeno i trebalo je sve da nas prime za stalno, ali je produžena zabrana zapošljavanja u javnim preduzećima pa su nam svima dali ugovore o privremenim i povremenim poslovima jer im radnici očajnički trebaju“, kaže on.

U skladu sa ugovorom koji mu je ponuđen, plata poštara iznosi 120 dinara po satu, a kako naš sagovornik kaže, u medijima je najavljeno da od 1. januara 2017. godine radnici sa najnižim primanjima mogu da očekuju povećanje plate koja će iznositi minimalno 22.620 dinara mesečno ili 130 dinara po satu.

Naime, socijalno-ekonomski savet je doneo odluku da minimalna zarada u 2017. godini bude 130 din, što je povećanje od devet dinara u odnosu na poslednje dve godine.

Minimalna plata ne važi za sve radnike i radnice

Pitali smo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da li minimalna plata od 130 din po satu važi i za radnike/ce koji rade po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima i ugovoru o delu. Continue reading “Još jedna lakrdija prodate države”

Marinaleda – Najbolji grad za život na svetu!

Komunistička utopija na jugu Španije

Iako prosječna plata ne djeluje impresivno po evropskim standardima, 1.200 eura mjesečno je više nego dovoljno ako znate da renta iznosi svega 15 eura mjesečno

Mali grad Marinaleda na jugu Španije mnogi smatraju najboljim mjestom za život.

Gradić se prostire na 25 kilometara kvadratnih i ima oko 2.700 stanovnika.

Andaluzijski grad je ukrašen grafitima i muralima kojima se podržavaju komunističke zemlje kao što su Kuba i Venecuela. che-marinaleda

Ulice su nazvane po Federiku Lorki i Pablu Nerudi, a odluke se donose po principima neposredne demokratije na sastancima koje nedjeljeno posjećuje od 300 do 400 ljudi.

Dok se Španija bori sa domaćom oligarhijom i stranima bankama, te nezaposlenošću od 27 odsto, u Marinaledi gotovo svi rade.

Mnogi bi naravno htjeli da se dosele, ali lista za čekanje je toliko duga da treba biti strpljiv i preko dvije godine. Continue reading “Marinaleda – Najbolji grad za život na svetu!”

Radko Polič

Često se kao komentar na ovakve statuse na društvenim mrežama kaže: ”Malo sutra da je to on rekao”. Međutim, kada je Radko Polič u pitanju, mogu reći da sam gledao na TV nekoliko njegovih intervjua od raspada Jugoslavije na ovamo i mogu samo zaključiti – veliki glumac i veliki čovek, bio i ostao!

Pao sistem!

Upozorenje! Ovaj članak je uznemirujućeg karaktera i sadrži fotografije koje nisu za svakoga, naročito za one sa slabim stomakom!

Negde u provinciji. Uobičajena scena u redu za novu ličnu kartu.

  • Au, kolika gužva! Nećemo stići na red do sutra.
  • Nećete ni do prekosutra. Ja sam imala zakazano za 08:45 a sada je 12:15.
  • Pa jel’ se kreće ovaj red uopšte?
  • Ne, pao im je sistem.
  • Ma lažu! – čuje se sada i treći. – Samo nas zajebavaju! Ja dolazim već treći dan i svaki dan im kao pada sistem.
  • Šta im je to sistem? – pitaju najstariji, pristigli još pre svitanja iz udaljenih sela.
  • Kompjuteri. – stručno objašnjavaju oni koji će biti prvi na redu kada se opet ”digne” sistem.
  • Njima pao sistem? Pašće i naš jednom valjda…

Pojma nemaju ovi jadni ljudi kakav je to ”sistem” u kojem, pardon, na kojem rade službenici koji treba da im obrade zahtev ili izdaju urađenu ličnu kartu ili bilo koji drugi dokument koji izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ne znaju takođe, niti ih to zanima, da su službenici koji rade za ”palim sistemom” verovatno jadniji od većine u tom redu, bar po platama i sredstvima za rad na kojima rade. Continue reading “Pao sistem!”

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑