Otvoreno pismo i poziv na smislen odgovor svima onima koji mi sede na vrh glave prozivajući me za levičarenje na svako moje slovo koje objavim!!!

Nije me briga ni za ćirilicu ni za latinicu, niti želim tim stvarima da se bavim, već me samo zanimaju radnička prava, sloboda i ravnopravnost! Hleba za sve. I uz ‘leba… Dakle, nije me briga za one pametnjakoviće (hipstere) koji će prvi ”skočiti” na ovaj tekst i osuti ga drvljem i kamenjem, koji kažu da nisu Srpi nego Srbi, pa je njihovo sve otuda SrBsko, pa opet tako ”nacionalno potkovni čuvari tradicije” ipak ne pričaju jezikom Srba iz 18. i 19. veka, već savremenim SrPskim jezikom koji uvažava palatalizaciju, jednačenje po zvučnosti i ostale glasovne promene. A što braćo SrBende? Nije valjda da vi danas ne govorite istim onim jezikom kojim je govorio prosvetitelj naš, Dositej Obradović?

Nije me briga za monarhiju bivšu ni buduću koju SrBende priželjkuju. Dok znam za ”Timočku bunu”, ”Husinsku bunu” i druge narodne bune za vreme Obrenovića i Krarađorđevića, ne zanima me bivša srpska monarhija, a taman posla da priželjkujem neku buduću.

Ne zanima me ni kako se lepo živi u nekim savremenim monarhijama, a među kojima su da podsetim, tak da zagovornici monarhizma ne previde i Butan, Jamajka, Lesoto, Papua Nova Gvineja, Tajland…

Ne zanima me ni ko je kome šta oteo, opljačkao, ubio i šta sve jedni drugima ne radimo i danas, a kamoli pre 50, 100 ili 200 godina. Nema nevinih u istoriji borbe za veći komad hleba, niti za parče zemlje i manite se više prozivanja na tu temu. Nema nevinih! Nema podele na dobre i loše momke – istorija nije film, već krvava bajka!

Ne zanimaju me ni savremene korporacije koje vladaju sa 90% sveta, niti ”sitni” kapitalisti.

Ne zanima me ništa što podrazumeva ”gazdu” kako god ga ko umilno nazivao (preduzetnik, vlasnik kapitala, investitor…) i ja gazdu neću!

Ili ćemo se sporazumeti u nekom novom, prečišćenom i boljem od nekadašnjeg Zakona o udruženom radu ili ja za ”gazdu” – NE RADIM! Pre ću da pasem travu ako za drugo nisam sposobniji, pre ću čak i da umrem od gladi ako za bolje i nisam, ali meni ”gazda” neće biti niko! Moj život od nečijeg ličnog hira zavisiti neće, a ko na tako nešto pristaje – pišam mu se na to što on naziva ”svoj lični život”!

Ako je narod stvarno tolika stoka i bez ”gazde” ne može da funkcioniše, onda bih radije da mi država bude gazda i radije ću pristati na državni kapitalizam (etatizam daleko bilo, ali ako je između dva zla…), nego na ”čoveka-gazdu”, jer njega u određenom trenutku kada me bez očiglednog, valjanog razloga maltretira za bedne pare i kada reši da se popiša na moj socijalni život, mogu da poželim da ubijem, a zna se da kada nešto želiš postoji realna opasnost da ti se želja i ispuni!

***

Korporacije danas vladaju svetom i to svako normalan zna. Ali, bila to korporacija, bila to mala privatna firmica od 5 zaposlenih, svi u firmi moraju biti ravnopravni u smislu biti čovek koji radi za sebe i za zajednicu, pa time i biti odgovoran pred neposrednom demokratijom donetim odlukama, a nikako odgovoran pojedincu od čije dobre volje ti sve, pa i sam opstanak zavisi. Ne tražim ravnopravnost po raspodeli prihoda i udela u vlasništvu kapitala, ali moraju svi imati udela u odlučivanju. Svi u tom smislu moraju biti manje ili više ”gazde” i svi moraju biti jednako odgovorni za firmu, jer od svakog zaposlenog firma zavisi, a ne samo od onoga ko je dizao kredite ili pitaj boga kako obezbedio kapital da otvori firmu. Ako ”gazda” može sam da posluje sa svojom firmom, onda neka se sam za  sve i pita, ali ako mu trebaju zaposleni, onda i oni moraju nešto da se pitaju. Pa to su ljudska bića, bre! Nisu to mašine koje je gazda kupio da za njega rade!

Već sam pisao o tome da desnica podrazumeva nasledno pravo, odnosno da: ”Iza gazde ide novi gazda, a to je gazdin sin (ili sinovac, sasvim svejedno), pa ako je naslednik bezobrazan, glup ili psihički obolela osoba (što svakom čoveku, a on je samo čovek, može da se desi), šta onda? Red je red, gazda je gazda i njegovo nasledno pravo mora da se ispoštujete? Takvi su red, zakon i običaji? E, pa gospodo anti-levičari, ja na takav ”ugovor” ne pristajem. Ko pristaje na takav život ”slobodnog roba”, eto vam ga pa neka vam kao Rakićev vranac okreće dolap do kraja svog nesrećnog života, a na kraju već, ”nagrade za trude nebo će mu dati, mračnu, dobru raku i večiti mir”!

Ja i meni slični možemo da pristanemo samo na kapitalizam u kojem niko ne može biti vlasnik više od 30% akcija firme koja ima 5 ili više zaposlenih radnika i u kojem zaposleni ne mogu biti vlasnici manje od 51% akcija. Izuzetak od ovog pravila bi mogle biti male firme i radnje koje imaju do 4 zaposlena radnika i u kojima bi većinski vlasnik mogao da raspolaže sa maksimalno 49% akcija.

Pimer:

Firma od 100 zaposlenih u kojem je jedno fizičko ili pravno lice vlasnik. To lice može zadržati maksimalno 30% akcija firme i isto toliko zarade od neto profita firme. Ostalih 70% akcija, prava i obaveza koje uz to idu, moraju biti raspodeljeni zaposlenima.

Firma od 100 zaposlenih u kojem su dva ili više fizičkih ili pravnih lica vlasnici. Ta lica mogu zadržati i međusobno podeliti maksimalno 49% akcija firme i isto toliko zarade od neto profita firme. Ostalih 51% akcija, prava i obaveza koje uz to idu, moraju biti raspodeljeni zaposlenima.

U prvom slučaju 70% a u drugom 51% akcijskog vlasništva, naravno ne bi bilo ravnopravno podeljeno među svim zaposlenima, već po određenom bodovanju za svako radno mesto ili kako već kompetentniji ekonomisti predlože kao najadekvatniji i najravnopravniji model.

Radnički savet koji čine svi zaposleni (a ne njihovi predstavnici) bi morao bar jednom mesčno da zaseda sa temom o neophodnosti postojanja određenih radnih mesta u firmi i o kvalitetu izvršenja radnih zadataka kod pojedinaca za koje postoje osnovi sumnje da se neprofesionalno i nesavesno odnose prema svom poslu i time ne samo da ne doprinose stvaranju uvećanog profita, već utiču na smanjenje profita preduzeća i prihoda ostalih zaposlenih. Glasanjem svih članova radničkog saveta bi se odlučivalo o oduzimanju radničkih akcija i odstranjivanju iz firme takvih neodgovornih pojedinaca. Radničke akcije ne bi bile nasledne, već ostaju u vlasništvu zaposlenih u firmi nakon prestanka radnog odnosa pojedinca. Naslednik većinskog paketa akcija može samo da otkupi svoje ”nasledstvo” po realnoj ceni i tako praktično izvrši dokapitalizaciju firme. To bi bio okvir za model u kojem vredi raditi i od takvog rada bi vredelo živeti!

Ali to su već finese o kojima bi trebalo da raspravljaju kompetentniji od mene, kao što rekoh, kako bi se stvorio novi Zakon o udruženom radu, daleko efikasniji i ekonomski održiviji od onog koji je postojao u vreme bivše SFRJ.

Ko želi, može preuzeti Zakon o udruženom radu iz 1975. godine u PDF formatu:

ZUR

Kao i brošuru o Radničkim savetima, nastalim prvi put u SFRJ 1949. godine:

Radnički saveti

Zaključak

Ja da budem ”gazda”, niti umem, niti želim, takav mi karakter i mentalni sklop. Opet, da trpim ”gazdu” tek ne mogu nikako zbog tog karaktera i mentalnog sklopa i zato ću pre biti ”sakupljač”, ”travar”, lovac, riboloac… ili jednostavno odoh ja sa ovog sveta jer on očigledno nije mesto za mene. Ja lanaca ne ljubim!

Umesto svega toga, dok još mogu ja ću se boriti da ubedim ”snage razuma” da se borimo za direktnu demokratiju, radničko akcionarstvo, kvalitetan (a ne onaj stari, očajni) Zakon o udruženom radu i za formiranje Radničkih saveta na novim osnovama, umesto onih od 1949.

Za slobodu i ravnopravnost. Hleba za sve. I uz ‘leba…

A vi gospodo istoričari-amateri, kojima su komunisti streljali pradedu kulaka i oduzeli zemlju koja je bila iznad ”zemljišnog maksimuma” i vi komunisti kome su četnici zaklali pradedu i silovali prababu – okupite se svi negde na nekom polju i gledajte da se pobijete međusobno do poslednjeg, ne bi li radni čovek i žrtva bankstersko-korporativističke mafije mogli konačno da se okrenu i budućnosti i potrazi za životom vrednim življenja!

Advertisements