…ili zašto plebiscit (narodna odluka)!!?

Po svemu sudeći, iako 99% građana Srbije u ovom trenutku ima potrebu za neposrednom demokratijom jer je to trenutno jedini put koji nas može povesti u neko bolje društvo i kvalitetniji društveno politički sistem od ovog koji nas trenutno ”ubi”, kako stvari stoje jedva da 1% tih istih građana zapravo zna šta je to neposredna (direktna) demokratija. O načinu funkcionisanja neposredne demokratije na Islandu, kada, kako i zašto je do takvog sistema kontrole zakonodavne i izvršne vlasti u ovoj državi došlo, poznato je čini se još manjem procentu građana. Otud nedovoljno interesovanja za ovu ‘’slamku spasa’’ ne samo u Srbiji, već i u drugim neokolonizovanim državama iz našeg okruženja.

Kod jednog malog procenta, ili još bolje reći promila ljudi se u poslednje vreme javlja interesovanje za ovu temu, naročito nakon formiranja FB grupe ‘’DD za GG’’ – https://www.facebook.com/groups/normalanzivot/ u kojoj se za sada ‘’u povojima’’ bavimo pitanjem direktne demokratije i mogućnostima njenog uspostavljanja u Srbiji. Kod ljudi koji se uključuju u rad ove grupe bez prethodnih predznanja, uočili smo dve tipične ‘’greške’’ kada je o direktnoj demokratiji reč i zato ćemo te predrasude odmah razjasniti za sve neupućene:

  1. Ponavljamo, dakle naglašavamo – da je DIREKTNA DEMOKRATIJA put koji nas može povesti u neko bolje društvo i kvalitetniji društveno politički sistem! Dakle samo put, a ne i konačno odredište. Dobra stvar kod direktne demokratije je to što narod svojim uticajem na politiku, neposrednim odlučivanjem i izjašnjavanjem na referendumima može da bira odredište na koje želi da stigne. Nakon uspostavljanja DIREKTNE DEMOKRATIJE, koja će između ostalog razbiti i medijski mrak, moći će svi ravnopravno da promovišu u medijima ili kako već znaju i umeju svoje ideje, pa da se u nekoj budućnosti, jednog dana mi ili naša deca referendumski izjasnimo jesmo li za kralja ili smo ”za Tita”, ili nešto između.  Ali tada će pošteno i jasno moći da se vidi za šta je većina u Srbiji i opet referendumima da se izjasni i dogovori kako da prevaziđemo, odnosno rešimo problem različitih shvatanja i podela koje u direktnoj demokratiji neće biti tako bolne kao danas. U DIREKTNOJ DEMOKRATIJI nema osećaja nepravde i to je najvažnije. Sve ostalo ćemo se dogovoriti – referendumom! Nije čoeku žao na malo, nego na nepravo (narodna poslovica)!
  2. Drugo pitanje, odnosno greška koja je dosta izražena je shvatanje da DIREKTNA DEMOKRATIJA isključuje parlament, pa po nekima čak i Vladu jedne države! Ne ljudi, pobogu! Ovako to otprilike izgleda:

DIREKTNA (neposredna) DEMOKRATIJA ne isključuje predstavničku vlast, već je samo nadzire, ograničava joj bezgraničnu zakonodavnu i izvršnu vlast (rad Narodne skupštine i Vlade) i podseća da je ipak narod jedini pravi suveren (bar bi trebao biti). DD podrazumeva da sva ključna pitanja za funkcionisanje države i položaj građana, nakon rasprave i donošenja odluka (Zakona, Uredbi i sl.) u parlamentu ili u Vladi idu na javnu raspravu, a onda se jednom godišnje (manje-više) organizuje referendum na kojem se narod izjašnjava o tako donetim odlukama zakonodavne i izvršne vlasti.

Na jednom referendumu se može glasati o više pitanja koja se smatraju za bitna i o kojima narod treba da donese konačan sud.

Dakle, DD podrazumeva ograničenu moć zakonodavne i izvršne vlasti, njihovu kontrolu i korekciju od strane naroda, umesto da narod između izbora dobija stav vlasti: ”Glasali ste – eto vam ga!”

Ako smo ove stvari razjasnili, onda je nadam se već dobrim delom jasno zašto vlast, i ova i prethodna i blo koja druga ne žele da omoguće narodu tako lako izjašnjavanje na referendumima, naročito ne često i ne za ključna pitanja! Svaka vlast apsolutistički ili gotovo apsolutistički želi svo pravo odlučivanja za sebe i ne žele da im se u to meša ni bilo kakva opozicija, a naročito ne sav narod!

Iz tih razloga, danas je u Srbiji podneti inicijativu za referendum gotovo nemoguće.

To su nam svojim zakonima donetim u stilu ”Glasali ste – eto vam ga!” obezbedili prethodni vlastodršci još pre 20 godina, a ovim novim nije ni na kraj pameti da to menjaju.

ZAKON O REFERENDUMU I NARODNOJ INICIJATIVI u članu 10 stav 1 kaže:

Akt o raspisivanju republičkog referenduma donosi Narodna skupština na predlog najmanje pedeset narodnih poslanika, Vlade ili najmanje 100.000 birača.

Dakle, kako Narodnoj skupštini ili Vladi ne pada na pamet da pita narod šta misli o njihovim odlukama, da bi narod zatražio da se o nečemu izjasni na referendumu potrebno je skupiti potpise 100.000 birača, a zatim ih naravno i overiti i platiti neverovatnu sumu za overu tolikog broja potpisa!

Dakle, po ovom zakonu, slobodno možemo da zaboravimo na referendumska izjašnjavanja!

Koji je naš cilj?

Pa promena određenih članova ovog zakona, naročito ovog prvog stava člana 10, kako bi narodna inicijativa za raspisivanje referenduma bila jednostavnija i zaista dostupna  (a ne samo proklamativno kao što vidimo).

To bi bio samo prvi cilj. Olakšati i učiniti realnom narodnu inicijativu je dobro, ali to još uvek nije DIREKTNA DEMOKRATIJA!

Zato, pored promene ovog člana Zakon o referendumima i narodnoj inicijativi, cilj nam je da svi sistemski zakoni i uredbe Vlade, po automatizmu idu na referendumsko odobravanje od strane naroda, na način kako smo već opisali.

Obavezno (a ne po narodnoj inicijativi), da se referendumsko izjašnjavanje građana Srbije organizuje jednom godišnje, kada bi se narod izjašnjavao o svim tim sistemskim zakonima i uredbama Vlade donetim između dva referendumska izjašnjavanja. E – to jeste direktna demokratija i to hoćemo!!!

Šta vlast i oligarhija postižu time što onemogućavaju građane da učestvuju u političkom životu (sprečavanje referenduma)?

Valjda smo to već razjasnili. Postižu donošenje nenarodnih zakona, kao što je trenutno najozloglašeniji Zakon o radu, ali eto i ovaj recimo, Zakon o referendumima i narodnoj inicijativi, kao i drugi zakoni skrojeni po nalozima vlasnika krupnog kapitala, kako bi otimačina narodne imovine za njih bila slobodna, jeftina i jednostavna, a eksploatacija i zloupotreba radne snage još jednostavnija i bezobraznija.

Narod nakon izbora nema više nikakvog uticaja na donošenje protiv-narodnih zakona i džaba im novi izbori i promene vlasti, jer ko god došao na vlast ne pada mu na pamet (ili možda i ne sme) da menja te po narod i državu štetne zakone koji su već doneti, već nam zagorčavaju život donošenjem novih, još gorih zakona, koji će samo još više da nas guše i pritiskaju.

 

Koji su zadataci naše grupe, ‘’Grupa građana za Direktnu demokratiju – GG za DD’’, na putu predstojeće borbe da bi se izborili za neposrednu demokratiju?

Za početak, trebalo bi da razjasnimo određena bitna pitanja za funkcionisanje direktne demokratije, a zatim da utvrdimo načine (akcije) kojima ćemo se boriti u izvršenju naših zadataka ka konačnom cilju.

Pre nego što nastavim, samo još jedna mala digresija. Šta znači konačnom cilju? Pa konačnom u okviru ove grupe, za sada, na putu ka istinskoj demokratiji, a kada ostvarimo taj cilj i dobijemo direktnu demokratiju, svi zajedno, pristalice svih ideologija, političkih parija i apolitični, ljudi svih nacija, sav narod Srbije… onda ćemo postavljati pred nas nove, veće; ali lakše ostvarive ciljeve. Opet svi zajedno u okviru iste grupe, ili nakon postizanja ovog cilja u više kolona i grupa. Ali tada će sve biti mnogo lakše, demokratskije i transparentnije.

Koja su to pitanja na koja moramo dati odgovore pre nego što krenemo bilo šta da tražimo?

Kao prvo, o čemu bi se na plebiscitu odlučivalo (plebiscit je kovanica dve latinske reči, narod i odluka, dakle značenje ove reči je narodna odluka!)?

Primera radi, Švajcarska takođe ima sistem DIREKTNE DEMOKRATIJE, ali njihov narod se o ekonomskim pitanjima retko kada pita i takva pitanja obično ne idu na referendum. Maja meseca ove godine, Švajcarci su se na primer izjašnjavali na referendumu o postepenom gašenju nuklearnih elektrana i njihovom zamenom proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora, ali kada se usvaja budžet, tada ih obično ne pitaju da se referendumski izjasne o planu budžeta.

U Srbiji, trenutno bar polovina građanstva ima želju da odmah izađe na referendum i izjasni se o tome da li su za ulazak Srbije u EU i NATO, ali vlastima ne pada na pamet da narod pita za šta su oni, građani, već teraju po svome, a referendum sa tim pitanjem će uslediti tek kada baš bude moralo (ako bude moralo) i kada sve bude pripremljeno da narod bude nateran da glasa onako kako vlast zahteva.

Koja su to druga ‘’sistemska’’ pitanja na koja bi narod obavezno morao da da svoj odgovor, ”narodnu odluku” plebiscitom (referendumom), tek treba u okviru ove grupe da usaglasimo.

Kako bi referendumsko pitanje moralo da bude formulisano?

Vrlo ozbiljna tema, jer se formulisanjem pitanja može uticati na glasače i zaslužuje veliku pažnju i odgovore stručnih lica (psihologa, pravnika, itd) koja bi nam mogla pomoći po ovom pitanju.

Koliko je optimalno potrebno potpisnika da bi narodna inicijativa morala biti usvojena i po njoj referendum raspisan?

Ovo je nužno da razjasnimo da ne bi svaka budala mogla da plasira neke bizarne predloge, ali da se opet podnošenje  KVALITETNO OBRAZLOŽENIH inicijativa u skupštini uzme u razmatranje uz neki optimalan i ne baš prevelik broj potpisnika. Koliki broj? Uzmite u obzir i da se overa potpisa plaća, što je takođe veoma bitan faktor po ovom pitanju. Gde je optimalno rešenje?

Pored pitanja, moramo utvrditi i određene zahteve, kao što je na primer omogućavanje javnog obrazlaganja podnosioca narodne inicijative, ali i da se inicijatori i javnost moraju obrazloženo obavestiti o razlozima u slučaju eventualnog odbijanja narodne inicijative.

 

Sve ovo, za sada ponuđeno na raspravu je samo vrh ledenog brega u mnoštvu zadataka, pitanja i zahteva koje moramo odraditi, razjasniti i definisati.  Iznad svega, biće nam potrebna pomoć stručnih lica i mi ćemo je tražiti!

Biće nam potrebna pomoć i saradnja i srodnih grupa, pa ćemo i nju tražiti, a što bi rekao Damir Avdić u pesmi ‘’Sine’’:

Srešćeš ljudi ,
srešćeš i kretena.
Ti samo pruži ruku.
Ako uzvrati primi, 
ako ne,
i ne treba ti.
To je ruka od govana!

Znam da će mnoge članove grupe ‘’GG za DD’’ nakon ovog teksta spopasti što razočarenje, što muka. Znam da će nas mnogi optužiti i za ‘’piskaranje’’ bez konkretne akcije i teoretisanje.

Ali grešite, verujte mi!

Ovo su naše nužne obaveze, ovo je naš cilj; opšti cilj čak i onih koji nas ne podržavaju jer nisu svesni da im DD trenutno treba kao so života u Srbiji, ili nemaju pojma o čemu se radi, sve i da su pročitali sve što smo do sada napisali na ovu temu.

Ali ovim pitanjem će se baviti jedan manji deo naših članova. Drugi deo, a ima nas hvala Bogu, nastaviće da se bavi stvaranjem naših Dobrovoljnih mobilnih narodnih jedinica (ДМНЈ), pripremom za akcije i konačno, nadam se uskoro i izvođenjem akcija. Mnogo brže nego što smo mislili! Ima nas hvala Bogu i iz dana u dan sve nas je više!!!

 

Srodni tekstovi:

Nužnost: Dobrovoljne mobilne narodne jedinice (DMNJ – ДМНЈ)

Ima li nade za zemlju seljaka na brdovitom Balkanu…

Priručnik za proteste (PDF)

Zoran Arsić: ZAŠTO ODBIJAMO DA SE UGLEDAMO NA NAROD ISLANDA?

 

Advertisements